Dnevnik jedne budale

Čitajući neku raspravu danas na jednoj društvenoj mreži stekao sam utisak ne čitanja već posmatranja i više gledanja paraolimpijade (ne želim nikog da uvredim ili omalovažim) al video sam u jednom učesniku kompletnu ograničenost i stavove na koje sam mislio da neću naleteti u tom kompletu u jednoj osobi. Možda taj anonimac ne zaslužuje kucane reči, al ja i dalje ne mogu da ne izrazim svoju nevericu, možda je samo dete, ne možda, nego verovatno, al opet, sećam se svog detinjstva, svemu sam prilazio otvoreno sa dozom dečije nevinosti. Naučio sam odavno da nije sve crno i belo i da nipodoštavam ništa ili nikog. Al na kraju nismo ni svi isti, a anonimcu želim sreću i da pronađe put malo svetliji od ovog sada. 

  Nisam dugo pisao, al imao sam nameru, i to se valjda računa. Izgubio sam se u sopstvenim listovima i škrabanjima, drugim stvarima, mukama i smehu, letargiji i povremenim usputnim ispadima koji su mi samo naglašavali da sam i dalje živ. Ponekad mi nije tako delovalo, delovalo je kao da sam postao deo pakla koji sam delom sam stvorio a delom u koji sam uvučen od strane nečeg višeg. Hteo sam da pišem, al kako bih seo reči bi se izgubile i na papiru bi se pojavile gomile mrmljanja čoveka koji kroz bolan san mrmlja, mnogo nepovezanih stvari, ne kažem da je ovo sada išta bolje al ono mi je delovalo mnogo gore, al najveća želja mi je bila da joj otkucam pismo i negde u pola puta bolnog mrmljanja odustao sam, osetio sam bes i strah al nikako ono što sam hteo da stavim na papir. To isto "pismo" upravo mi stoji na stolu, znao sam kad sam ga počeo da nikad neće biti poslato, niti zaslužuje tako nešto, nije bilo vredno truda a možda čak ni vredno mastila iz hemijske kojom je napisano. Sad stoji uflekano mrljama kafe i ispisano kojekakvim brojevima. Al postoji u njemu deo koji sada kad ga čitam, ne uklapa se u celu notu pisma i zaboravio sam na njega, kao da je neko drugi pisao, koji kaže: "Retko kad mogu da oslušnem vetar i da mi njegov šapat da nadu, al veći sam poštovalac moćnih oluja koje paraju nebo i stvaraju mir gde god da prođu..." i pitam se kako je to stiglo tu, al od tad bol je splasnuo, ostala je rana al ne mogu živeti tamo negde u prošlosti i kad sam pročitao malo bolje shvatio sam koliko je kičasto....