Dnevnik jedne budale

Čitajući neku raspravu danas na jednoj društvenoj mreži stekao sam utisak ne čitanja već posmatranja i više gledanja paraolimpijade (ne želim nikog da uvredim ili omalovažim) al video sam u jednom učesniku kompletnu ograničenost i stavove na koje sam mislio da neću naleteti u tom kompletu u jednoj osobi. Možda taj anonimac ne zaslužuje kucane reči, al ja i dalje ne mogu da ne izrazim svoju nevericu, možda je samo dete, ne možda, nego verovatno, al opet, sećam se svog detinjstva, svemu sam prilazio otvoreno sa dozom dečije nevinosti. Naučio sam odavno da nije sve crno i belo i da nipodoštavam ništa ili nikog. Al na kraju nismo ni svi isti, a anonimcu želim sreću i da pronađe put malo svetliji od ovog sada. 

  Nisam dugo pisao, al imao sam nameru, i to se valjda računa. Izgubio sam se u sopstvenim listovima i škrabanjima, drugim stvarima, mukama i smehu, letargiji i povremenim usputnim ispadima koji su mi samo naglašavali da sam i dalje živ. Ponekad mi nije tako delovalo, delovalo je kao da sam postao deo pakla koji sam delom sam stvorio a delom u koji sam uvučen od strane nečeg višeg. Hteo sam da pišem, al kako bih seo reči bi se izgubile i na papiru bi se pojavile gomile mrmljanja čoveka koji kroz bolan san mrmlja, mnogo nepovezanih stvari, ne kažem da je ovo sada išta bolje al ono mi je delovalo mnogo gore, al najveća želja mi je bila da joj otkucam pismo i negde u pola puta bolnog mrmljanja odustao sam, osetio sam bes i strah al nikako ono što sam hteo da stavim na papir. To isto "pismo" upravo mi stoji na stolu, znao sam kad sam ga počeo da nikad neće biti poslato, niti zaslužuje tako nešto, nije bilo vredno truda a možda čak ni vredno mastila iz hemijske kojom je napisano. Sad stoji uflekano mrljama kafe i ispisano kojekakvim brojevima. Al postoji u njemu deo koji sada kad ga čitam, ne uklapa se u celu notu pisma i zaboravio sam na njega, kao da je neko drugi pisao, koji kaže: "Retko kad mogu da oslušnem vetar i da mi njegov šapat da nadu, al veći sam poštovalac moćnih oluja koje paraju nebo i stvaraju mir gde god da prođu..." i pitam se kako je to stiglo tu, al od tad bol je splasnuo, ostala je rana al ne mogu živeti tamo negde u prošlosti i kad sam pročitao malo bolje shvatio sam koliko je kičasto....

Miris svezine i prohladan vazduh jutra, samoca podeljena sa slucajnim prolaznicima, koji kao sa nekim tajnim dogovorom odisu tugom i zaostatkom mraka kojeg se nisu otresli sa prvim suncevim zracima. Svako od tih lica kao da deli zajednicke crte koje se mogu videti na ljudima koji su tu jos pre samog svitanja. Nedostajala mu je jedna od slucajnih prolaznica koje su mu samo okrzle bice, jedna od onih koje su sebe poput opijata bolnom telu sebe ucinile potrebnim i nestale ostavivsi kompletno bice u grcu bolova. Bila je u blizini, gotovo na dohvat ruke, ali negde u sunovratu svetova ostala je nedostizna i odbijajuce hladna. Ipak ju je i dalje trazio.

  Tekst ne citaj te ako trazite nesto kvalitetno, osim za podizanje sopstvenog samopouzdanja i  tesenja da niste losi kakvih sve ima...

  Jutro je pocelo kao i svako drugo, ispunjeno kritikama o mom kasnjenju i mojoj nesusdrzanosti kad su cigare i kafa u pitanju i mojoj nesposobnosti da krenem na vreme bar jednom. Ostatak vožnje prošao je u sumornoj tišini koju je pratilo isto takvo vreme i neke radio emisije koja je trebala da bude smesna. Cekao sam kraj voznje i da odem na sluzenje  kazne od 8 sati, a zatim da se vratim letargicnom zivotu u zatocenistvu unutar svoje kocke iluzije, prividnog komfora i magicne svetlece kutije.

  Izasao sam iz kola i uleteo u prvi bus koji je naisao,  i pored zelje da citam u busu bio sam primoran da stojim i slusam jutarnja povrsna cavrljanja o temama koje ni njih same ne interesuje a opet iz ciste pristojnosti nastavljaju uzaludni razgovor koji ne vodi nigde osim do sledece stanice. Stanica, i moj hromi hod, bezi mi trola a ja palim cigaretu, za to vreme odlaze jos dve a za to vreme se spusta i kisa. Mozda ce nekima zvucati cudno, al volim kisu i volim da kisnem, iako depresivno deluje vreme razbudi me na momente i natera neki cudan smesak na lice. Usao sam u trolu i krenuo dalje do konacne destinacije. Mogao sam da se posvetim cituckanju knjige jer su kontrolori ispraznili trolu a i ona se sama vukla po mokrim sinama. 

  Po silasku na moju stanicu, sat mi je stavio do znanja da kasnim podosta i bi trebalo pruziti korak al sam mu se otrgao i krenuo polako da klizim niz ulice. Misao mi je zaokupila verovatnoca  da prezivim udar kola koja su trubila dok su jurila niz ulicu, nisam imao nameru da se bacim ili nesto slično tome, nisam suicidno nastrojen ne daleko od toga. Vec samo prosto pitanje, koliko nemam srece tj. imam u tom trenutku. Nisu me udarila. Pokusao sam da udjem neprimetno,koliko je to bilo moguce, i zavukao sam se negde pozadi, reci su prolazile kroz mene i odbijale se. Nisam imao koncetracije, a zelja za begom postajala je sve jaca. Nisam pobegao, ostao sam prikovan za mesto. Pauzu je obelezila prica o vikendu, cigara koja mi nije prijala.

   Krecem se i dalje tromo i uz stepenice odlazim u pm, mislim se kako bi bilo idealno da se vratim u krevet i tako nastavim svoj dan. Jer uspesan je onaj ko prezivi dan i vrati se u krevet. Jako tuzno, znam. Na ulazu srecem poznanike i krecem u neki razgovor o mojoj frizuri za koju je najzasluzniji moj krevet, a i nekako nikad nesto posebno nisam vodio paznje osim naravno sto je operem i povremeno makazama skratim kako nebi  pomislili da sam pobegao od ovaca (nemam nista protiv cobana, nego mislim na moje runo na glavi) i tako se nastavlja taj razgovor koji naravno nije bio ceo o mojoj frizuri, cak ne znam sto sam ovoliko mesta posvetio tome. Al sad sta da radim. Prijao je razgovor osetilo se malo ljudskosti i opsteg prihvatanja neceg mojeg u svemu tome, a mozda su se i samo pretvarali.

  Podeljeni smo u grupe a ja upadam u grupu za mene nepoznatih ljudi, lagano upoznavanje, i problem protiv kojeg pokusavam da se izborim a to je brzo zaboravljanje novih imena. Ma koliko mi ta osoba bila interesantna, intrigantna ili sta god, tesko cu upamptiti ime dok ga drugi put ne ponovim za sebe ili ga cujem ili procitam. Izrada projekta ide uzurbano jer vremena nismo puno dobili. I tu je ona, mozda razlog zbog koga sve ovo pisem. Mirnog lica sa nekim  upornim osmehom koji siri nesto oko sebe, nezainteresovanom posmatracu neprimetno, a opet meni tako jedinstveno. Oči krupne, pune skrivene tuge negde u dubini, nevine i neobjasnjive recima. Nekoliko sekundi ostajem zagledan u njene oci, cini mi se vecnost, izvlaci osmeh na moje lice i sve staje, a sva buka prestaje i ostaje cista tisina i taj trenutak ciste euforije a sve ostalo ostaje u izmaglici tog trenutka. Nesvesan sta me je zadesilo, mozda sam i sebi preuvelicao trenutak, jer je opste poznato da najveci prevarant jeste sam mozak, spreman na mnoge oblike prevare. U bunilu sna i jave ostaje mi samo taj trenutak mozda podeljen a mozda samo za mene poseban sa tom neznankom magicnog pogleda i ociju.

  Ceo dan mi je prosao u ponovnom premotavanju trenutka u glavi, blagoj euforiji i velikom interesovanju. Pokusao sam da pronadjem taj isti trenutak u nekim drugim ocima al ga nije bilo. Muza trenutka, sto me natera da ispisem ove reci nestala je a meni je ostala nada da ce se vratiti i ponovo mi se otkriti i ponoviti ime koje zeljno ocekujem da cujem. Strahujem da se ne desi, al ne verujem, mozda vise strahujem od  nekog drugog saznanja.